Nikad, ali NIKAD nisam voljela jelo koje se zvalo "buncek", a označavalo je nekakvo zelje ili repu (tako sam si ja to zamišljala, a nije me bilo niti briga koji je pravi naziv tog povrća). Točnije, nisam znala cijeniti. Ili da upotrijebim drugi izraz - nisu mi se razvili okusni pupoljci. Ili su mi se sad srozali da mi je buncek fin...? Uglavnom, baka bi ga skuhala, Tanja i ona bi uživale, i što bih ja više frktala nosom to bi Tanja naglašavala svoje zadovoljstvo. Po mojoj procjeni jer me htjela uvjeriti da je ustavri fino, a bome i da se malo dodvori baki. Jer, eto, njoj je fino, a ja izbirljivica mičem žilice, masno i sve tome slično.
Buncek
1 buncek (da sad moram to raditi, ne bih imala pojma jel dovoljno mesaru samo doći i reći: "Jedan buncek, molim." Što ak' bude potpitanja??)
1 kelj (kelj?? ja se sjećam nekakvog zelja...)
6 dkg margarina
sol, papar
2 dkg brašna
2 dcl ulja
1 žlica vegete (ja dok to pišem čujem glas Olivera Mlakara)
Buncek prokuhaj, baci vodu i ponovno stavi u novu vodu s malo vegete (valjda je to ona žlica iz popisa). Neka lagano kuha. Kad je kuhano (sorry, morat ćete na gugl tražiti da znate kad je kuhano, jer ja nemam pojma kako znati kad je buncek kuhan) odvoji kožu i kost (što to već ne bude odvojeno?!) pa nareži na ploške (valjda se tu misli na meso).
Kelj nareži (pofuri) pa ga zdinstaj na malo margarina dodavajući vodu od bunceka.
Umak:
Na margarin stavi brašno da malo požuti, dodaj malo juhe od bunceka, vrhnje pa neka kuha 10 minuta. Dodaj papar i senf.
Hm, ovo mi ne djeluje kao recept moje bake. Možda ga je prilagodila i nikad nije zapisala čarobnu formulu? Saznat ću kad dođem do kraja kuharice.
Nema komentara:
Objavi komentar